Признање за најбољег међу најбољима у претходној школској години припало је Лазару Зубовићу, ученику генерације Средње техничке школе Сомбор. Он је постао 23. стипендиста Града Сомбора.

Кратак интервју између Лазара Зубовића и професора Зорана Каралића:

1.Како се осећаш поводом чињенице да си проглашен учеником генерације за свој град, које су ти биле прве реакције?
Искрено, прво нисам могао да верујем, зато што сам ја, колико знам, један од врло врло ретких негимназијалаца који су добили ову титулу. Велика је част. Знам колико сам труда уложио, не само ја, него сви ментори, породица, другари, тренери. Свима много хвала. После 12 година врло напорног рада и пуно труда, веома је дивна ствар!

2.Које су биле кључне активности или достигнућа која су ти помогла да постигнеш овај статус?
Највећа достигнућа која сам постигао су награде на државним такмичењима. То су била два друга места на такмичењима из Физике. Осим тога, имао сам и прва и друга места на регионалним такмичењима из Роботике и Електронике.

А поред тога велика је ствар што сам успео у ових неколико година, је свакако и сви успеси у одбојци, титула или ти носилац репрезента државе на европском и светском првенству. Поред тога, учествовао сам на “милион” малих такмичењима. Не могу рећи да су мала, јер их је заиста било прегршт.

3.Ко су ти били највећи ментори и инспирација током твог школовања, како су они то теби помогли у твом академском развоју?
Првобитно, још од малих ногу, колико се сећам, тачније од друге године када сам проходао и кренуо да се лоптам са четири године старијим братом, који ме никад није пуштао, већ сам се морао солидно потрудити да би био раме уз раме са њим. Он ми је био највећи узор. Када сам чуо да је он кренуо на такмичења у основној школи док сам ја још био у вртићу, хтео сам да будем као он. Он је завршио као ђак генерације основне школе, што сам и ја успео када сам похађао основну школу. Завршио је као ђак генерације Средње техничке школе на истом смеру као ја, и то сам успео да достигнем, али сам га и надмашио. На том мом путу, осим мога брата, цела породица ми је била подршка и увек су били ту – мама, тата, да ме мотивишу, утеше и подигну када је најтеже. Наравно, да ми је значило. Такође, сви ментори, професори, тренери, ментори ван школе… сви су били ту у сваком тренутку.

4.Како си успео да одржиш равнотежу између школских обавеза и својих ваншколских активности?
У последњих шест година, тачније од шестог разреда, време ми је једини ресурс који ми фали у животу. У свему што сада радим, као што сам рекао, уживам. Користим једно као издувни вентил за друго. Када ми је напорно да будем од осам сати ујутро до четири сата послеподне у школи због секција, припрема за такмичење или слично, увек имам на памети да увече у девет сати имам тренинг. Знам да ћу два сата моћи да се издувам на лопти. То ме потпуно опусти и знам да радим због себе.